DUŠAN MILOJKOV: Biciklista iz Pančeva koji je prešao 8352km sa jednim ciljem - kupovina inkubatora za pančevačku bolnicu

sep 03 2019 /

Dušan Milojkov, Bike for babies

Pančevački biciklista Dušan Milojkov obišao je devet zemalja na ruti dugačkoj 8352 kilometra od Pančeva do Brisela za 65 dana. I sve to sa jednim ciljem - prikupljanje donacija za kupovinu inkubatora za pančevačku bolnicu. 

Milojkovu su pomagali Rotari klubovi, koji su obezbedjivali smeštaj i donacije za kupovinu novog inkubatora. 

Dušane, po čemu se vaše poslednje putovanje razlikuje od prethodnih?

U mojim putovanjima Evropom nema nekih bitnih razlika jer su većinom sve one imale za cilj popularizaciju sporta, zdravog načina života, ekologije, a neka su imale i humani karakter. Među njima je svakako i ovo poslednje. Ono je trajalo 65 dana tokom kojih sam nanizao 8352 kilometra. Tokom svog života sretao sam razne ljude, ovakvi onakve, dobre i loše, humane i nehumane i opredeljujući se kakav bih hteo da postanem odabrao sam onu pozitivniju stranu. Možda sam u nekim životnim situacijama bio loš, možda i nehuman, ali sam se postepeno popravljao gledajući kako se drugi popravljaju. U toj nameri, radeći na sebi postao sam ovakav kakav sam danas, a to je, da od mojih vožnji koristi imaju neki ljudi, u ovom slučaju i šira društvena zajednica. Zbog toga sam otišao na sastanak Rotary kluba Pančevo, znajući da članovi tog kluba žele da čine dobra dela s predlogom da podrže moj humani projekat da u tri etape obiđem biciklom Evropu. Ideja im se dopala pa je predloženo da se formirali organizacioni odbor koji je trebao sve da uraditi da me u 65 gradova kroz: Srbiju, Crnu Goru, Republiku Srpsku, Italiju, Francusku, Španiju, Portugaliju, Veliku Britaniju i Belgiju dočekuju Rotary Klubovi. Oni su imali ulogu da mi obezbede smeštaj, večeru i doručak, da na posebno, za te namere otvorenom žiro računu doniraju sredstva za kupovinu inkubatora dečijem odeljenju Opšte bolnice Pančevo.

Dušan Milojkov, Bike for babies

Da li ste posle svakog vašeg povratka sa putovanja pisali knjigu, da li i sada pišete knjigu?

Već godinama radim istu stvar, posle putovanja objavim putopis. Zato uvek uporedo sa isprekidanim linijama, koje me vode u vodim i dnevnik  Beskrajno veseo i radostan svaki dan  vrtim pedale da okreću točkove koji nisu smeli da prestanu sa rotacijama. Zapravo, uvek želim da  točkovi ostavljaju duboke tragove na putevima Evrope, dublje od tragova brazde što ih ostavlja plug na oranicama mojih banatskih paora. I kao što se brazde ne okreću na štetu, već u korist nove setve i žetve, tako u ritmu života okretanje pedala ima za cilj otvaranje novih vidika. Ostvarivši zamišljeno vratio sam se sa puta, i kao što građevinari stavljaju poslednji crep na vrh kuće, tako ću i ja svojim novim  putopisom da završm jedan deo krova postavljen na sedamnaest objavljenih knjiga. Kažem deo krova, jer ne želim da se zaustavim na broju sedamnaest.

Koja od proputovanih zemalja je na vas ostavila najveći utisak, po prirodnim lepotama i po mentalitetu ljudi?

Vozeći se Evropom, tom boginjom stare Grčke prodefilovao sam na dva dva točka kroz mnoge zemlje, ali Italija mi je od svih najviše prirasla k srcu. To je prelepa zemlje okružena Jadranskim i Tirenskim morem, koja u sebi ima i Apenine obogaćene raznim vrhovima na kojima sam bio. Možda je upravo zato Giro d Italia toliko praćena u medijima. Mnogi ljubitelji sporta, i oni koji ne vole posebno biciklizam gledaju trku zbog lepih predela. Ja sam kroz te predele vrteo pedale i sve uživo posmatrao. Tako je bilo i ovaj put kroz Italiju. Jedina mala tužna stvar bila je što sam vozeći se ostavljao sa svoje desne strane sto kilometara udaljen mali grad Aviano na koji su me podsetila dva aviona koja su letela u tom smeru. To je jedini grad u Italiji u koji verovatno nikada neću otići. Bez sumnje, on je, siguran sam, zanimljiv za turiste, posebno za one koji možda vole avione, jer se u Avianu nalazi vojna baza NATO pakta zbog koje taj grad meni nikada neće biti zanimljiv. Dok sam se približavao Veneciji razmišljao sam kako sam u Italiji bio više puta i da sam sam zavoleo tu zemlju, kako bveć rekoh, iako su baš iz nje na S. R. Jugoslaviju NATO avioni 1999. godine 72 dana bacali kasetne i bombe sa osiromašenim uranijumom. Možda su ove druge jedan od razloga, ako ne i glavni za prevremena rađanja dece u Srbiji. Moj put oko Evrope zbog te pojedinosti imao je za cilj sakupljanje novca za inkubator pančevačkoj bolnici.Što s tiče ljudi u svim zemljama sveta ima ih dobrih, a dobri ljudi su veliko bogatstvo. Tokom svih prošlih godina tvrdio sam ono što tvrdim danas, da su ljudi svuda ljudi, i da je sve ostalo folklor koji čini njihova podneblja zanimljivim.

Dušan Milojkov, Bike for babies

Kada planirate nastavak putovanja od Brisela do Moskve?

Sledeće godine Projekat će biti nastavljen. Biće to druga etapa obilaska starog kontinenta. S obzirom da ću voziti od Brisela preko Bremena, Hamburga, Kopenhagena, Malmea, Halmstada, Geteborga, Štokholma, Osla.... znači putovaću po severu kontinta strat bi trebao da bude u letnje vreme zbog severne klime. Biće to idealni uslovi za vožnju. Tamo su temperature od 20 do 245 stepeni, ali su za to i kiše česte. Takva je sudbina biciklist, da se takmiče sa vremenskim uslovima,a li i sa vozičima. na putevima.

Možete li da uporedite biciklističku infrastrukturu zemalja Zapadne Evrope u odnosu na stanje kod nas? I da li se to uopšte može porediti, zato što mi praktično i nemamo u celoj zemlji biciklističku stazu između dva grada, a i prigradskih staza možda postoji tek nekoliko?

Ako se išta može porediti to sigurno ne može. Pod broj jedan, vlade zapadnih zemalja trude se, rekao bih, takmiče se koja će više staza za bicikliste da izgradi, pod dva u zapadnim zemljama postoji visoka EKOLOŠKA SVET kod ljudi. I od jedne i od druge stvari mi smo daleko, izvan svih margina kada je u pitanju poštovanje biciklista na putevima. U civilizovanim zemljama bicikliste obilaze, u Srbiji se sa bicikistima vozači mimoilaze i zato se dešavaju pogibije. Mnogo biciklista strada u Srbiji godišnje, ali o tome se ne piše. Kome nije u interesu da se taj broj obelodani ne znam, ali znam da neću da doživim da prema meni i mojim kolegama vozači kamiona, autobusa i automobila neće pokazivati još dugo znake poštovanja, već će biti osioni, kao da su autostrade samo za njih izgrađene.

Kako u formalno-pravnom rešavate odsustvo sa posla? I da li u vašoj firmi imaju razumevanje za vaš humanitarni rad? Da li im je drago zbog vaših podviga?

Zaposlen sam u JP "Kovinski Komumalac" i bez ikakvih strahova, pre svega kao borac za slobodnu reč, izjavljujem da nisam politički podobna ličnnost u firmi jer nisam poltron nikada nikome bio niti ću to ikada biti. Uvek sam bio onaj koji je sklon da kritikuje nepravde, a u našem društvu toga ima koliko hoćete. S obzirom na to imao sam prošle godine silne probleme u preduzeću zbog svog jezika i to me je koštalo materijalno i psihički. Ako čitate između redova nije teško zaključiti da od direktora i tehničkog direktora ne bih dobio neplaćeno odsustvo bez naredbe gradonačelnice Kovina Sanje Petrović. Zahvaljujući njoj dobio sam rešenje o odsustvu u roku od tri neplaćena meseca. Njoj na dušu neka ide moj uspeh, a ostalima, na žalost ima ih, neka na dušu ide ono što treba da ide. Nije mala stvar preći tolike kilometre. To je junački, zar ne?, a sudbina junaka je da budu proganjani. Takvim sam se osećao samo na putevima kroz Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, Moram da pomenem, da se ulica u kojoj imam kuću do skoro zvala Matije Gupca. Baš sam voleo što je nosila ime tog junaka. Matija je bio borac za seljačka prava u Hrvatskoj. Zbog toga što je tražio pravdu bio je krunisan usijanom krunom. Takvi hrabri borci nikada ne smeju biti zaboravljeni, tim pre što je sudbina svih junakakako rekoh malo pre, takva da uvek bivaju progonjeni. O hrabrosti Matije Gubca razmišljao sam dok sam se pripremao da izguram bicikl iz dvorišta. Sa tom ambicijom, uz moto, da svaki čovek treba da se trudi kako bi koliko - toliko uživao u svom životu izašao sam i zaključao ulazna vrata kuće, a onda sam seo na sedište bicikla i krenuo da krunišem svoje uživanje, nadajući se, da mi krunu bicikliste koju sam odavno zaslužio neće skinutui neki pijani nadobudni vozač..

Kakvo je stanje u našem gradu Pančevu, i kakvi su uslovi za rekreativno voženje bicikla, pošto bi mnogi voleli da voze,ali se žale da nemaju gde bezbedno da odvezu desetak kilometara u jednom cugu? Da li grad ulaže i biciklističke staze, u koliko je staza izgrađeno u poslednjih nekoliko godina?

Pančevo, iskreno, može da se pohvali sa nešto kilometara biciklističkih staza, ali prostora za nova asfaltiranja ima na pretek, potrebna je samo dobra volja. Nju svakako svi oni kojima je potrebna biciklistička infrastruktura imaju, ali je potrebno dfa je imaju i oni koji odlučuju o bezbednosti biciklista u saobraćaju. Vozačima automobila u Pančevu dao bih lošu ocenu i upravo zato biciklisti mahom voze trotoarima, te su zato u gradskoj upravi doneli odluku da se neke ulice proglase pešačkim zonama i da se kažnjavaju svi oni koji tuda voze bicikle. Vozio sam bicikl po Gracu, Lincu, Regensburgu, i mnogim drugim gradovima širom evrope po ulicama koje su pešačke zone i niko nikoga ne kažnjava ako vozi bicikl sporom brzinom. Naravno, svi koji voze velikom trebaju da budu kažnjeni, i takvu situaciju prošle godine video sam u Beču. Policajac je kaznio jednu devojku. Kada sam ga pitao zašto odgovorio je: samo zato što je vozila brzo - kazna je na licu mesta bila 30 eura. Moj moto je več desetak godina: Da Pančevo postane biciklistički grad. Borim se, ali teško. Nikako ne mogu da privolim ljude da na posao idu biciklom. Kada bi to činili gradski vlastodršci videli bi da je to veliki broj sugrađana i siguran sam da bi nešto preduzeli. Eto, ja sam prevezao preko osam hiljada kilometara, a neki moji sugradjani ne izlaze iz automobila, a to sve u gradu koji vapi za kiseonikom. Sami smo krivi što je poras kancerogenih bolesti.

(K-013 Online, foto: Dušan Milojkov)