Pupin, Đoković i Jokić su najbolji ambasadori Srbije u svetu

dec 14 2019 /

Pupin, Đoković i Jokić su najbolji ambasadori Srbije u svetu

Ilustrovana Pupinova autobiografija „Od useljenika do pronalazača” i „Tekstovi u američkoj štampi 1912–1920. godine” (feljton u „Politici”), Mihajla Pupina, pravi su primer kako se svetu predstavljaju Srbija i srpski narod.

Obe knjige poseduju Novak Đoković i Nikola Jokić, kao veliki ambasadori Srbije.

Kada sam 2. maja 2018. godine Novaku Đokoviću, pre treninga u Teniskom centru „Novak”, poklonio ilustrovanu monografiju „Od useljenika do pronalazača”, spomenuo sam mu reči koje je Pupin često govorio: „da su porazi samo kratka odmorišta za buduće pobede”. Dr Edvin H. Armstrong, Pupinov bivši student, kasnije svetski naučnik, spomenuo je i ovaj deo teksta o Pupinu: „Njegovo potpuno odbijanje da prizna poraz i pored novih neuspeha, bio je primer koji je morao da stimuliše energiju i maštu svih pored njega.” (Njujork tajms, 17. 3. 1935)

Na sreću svih nas, Novak Đoković se te 2018. vratio na prvo mesto, a nadamo se da će se to desiti i 2020. godine. Neka bude i kod Novaka kao što je bilo kod Pupina – da su porzi kratka odmorišta za buduće pobede.

Može se reći da Mihajla Pupina i Nikolu Jokić spaja velika ljubav prema konjima, kao i ljubav prema rodnom Idvoru i Somboru. Posebno što su trke i konji glavna tema Nikole kad se vrati iz Denvera u Sombor, jer mu je Sombor grad i kuća, a tu je i njegov mezimac Hvatač Snova.

Svoju ljubav prema konjima Pupin opisuje u autobiografiji „Od useljenika do pronalazača”: „...Kliperu, tom irskom lovcu, nije bilo premca među konjima koji su ikad galopirali po brežuljcima u okrugu Ličfild. Bio mi je veran drug i prijatelj, naročito za vreme letnjeg odmora. I tako, zahvaljujući Kometi i Princes Rouz i dobrom starom Kliperu, kao i osvežavajućoj klimi u brdima Norfolka, povrati mi se stara volja za život.”

Kada su mu u Delaver Sitiju predložili da odbaci svoje srpske nazore i postane Amerikanac, Pupin je odgovorio: „Moji srpski nazori su moja majka, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna crkva i moj srpski jezik. Ko od mene očekuje da se odreknem svojih srpskih nazora, to je isto kao da mi oduzima život.”

Pupin je uvek govorio: „Mi Srbi koji smo na strani uspeli da privučemo pažnju stranog sveta na sebe, treba da govorimo o našem narodu kad god nam se za to ukaže prilika.”

Za razliku od svih ranijih izdanja Pupinove autobiografije „Od pašnjaka do naučenjaka”, koja se nalaze po našim kućama i bibliotekama, tek kroz monografiju „Od useljenika do pronalazača” prvi put se vidi da smo vratili integralni deo teksta o Svetom Savi koji je bio sklonjen iz ideoloških razloga, a nažalost, ime Stefana Nemanje, kao oca srpske državnosti, bilo je izbrisano.

Sidni Borovic, član Njujorške akademije nauka, na 125. godišnjici Pupinovog rođenja, rekao je i ovo: „Opšta tema njegovog predsedničkog govora, kako na najbolji način mobilisati i uskladiti akademijske, industrijske i vladine istraživačke mogućnosti jedne zemlje, pitanje je koje još nigde na svetu nije u potpunosti rešeno. Ovo su konture čoveka kome je Njujorška akademija nauka ukazala čast postavljajući ga za predsednika 1916. godine a koji je u stvari ukazao čast ovoj instituciji prihvativši da je vodi. Svet je zaista imao sreće kada je ovaj sin Srbije došao na plodno tle Sjedinjenih Američkih Država, gde je bio u mogućnosti da otkrije znanje i ostvari pronalaske koje je američka industrija upotrebila na veliku korist čovečanstva. Veoma je tužna činjenica za nas da ni ovaj veliki čovek niti njegovi potomci nikad više neće moći da upotrebe svoj dar u korist svih nas.”

Na konferenciji Američkog udruženja za unapređenje prirodnih nauka bilo preko četiri hiljade naučnika, a pozdravne govore održali su predsednik Sjedinjenih Država gospodin Kulidž i ministar inostranih poslova Hjuz. Pri kraju konferencije izabran je gospodin Mihajlo Pupin za predsednika za 1925. i 1926. godinu.

„Izbor dr Mihajla Pupina za predsednika ima veliki značaj. Po rođenju Srbin, on je došao u Ameriku u mladim godinama i koristeći ovdašnje prilike za više obrazovanje postao je jedan od svetskih vođa u nauci. Ali u njemu su sjedinjeni pesnik sa naučnikom. Ne samo da je unapredio fizikalnu nauku i izumeo pronalaske od velike praktične vrednosti nego je obogatio i književnost njegove nove domovine i ulio u američku dušu oduševljenje njegovog uživanja vasione zvezde i atoma. Ministar inostranih poslova, gospodin Hjuz, naveo ga je kao jedan primer koji dokazuje da se priroda ne osvrće na narodnost kada bira svoje obožavaoce. Srpsko pastirče postalo je predsednik Američkog udruženja za unapređenje prirodnih nauka.” (Œó¼îðê òà¼ìñ, 6. 1. 1925)

Karijera Mihajla Pupina kao naučnika bila je krunisana njegovim izborom za predsednika Univerzitetskog kluba, jedne od najizuzetnijih organizacija u zemlji, koja u svom članstvu ima preko 4.000 vodećih Amerikanaca, uključujući predsednika Herberta Huvera.

„Pomisliti da bi jedan takav klub, koji uključuje krem američkog društva – jedan stoprocentno američki klub – izabrao sina srpskog seljaka kao svog predsednika, jeste stvar najviše vredna pažnje. ...Ja smatram da je izbor sina siromašnog srpskog seljaka za predsednika Univerzitetskog kluba jedan kompliment Americi”, rekao je profesor Pupin. „To pokazuje demokratiju ove velike zemlje, njenu darežljivost duše.” (Yonkers NY Statesman, 18. april 1930)

Sjedinjene Američke Države 1916. godine još nisu bile ušle u Veliki rat, a republikanac Teodor Ruzvelt, bivši predsednik Sjedinjenih Država, pozvao je Mihajla Pupina na jedan poseban sastanak i tada mu je između ostalog rekao i ovo: „Ja vam zavidi što ste Srbin!”

Pupinova vizija nauke i hrišćanstva koju je američka javnost dobila od Pupina nije samo deo pravoslavne misli već potpuno otvoreno uzdizanje optimizma i poruka da celo čovečanstvo može da razume i pronađe svoje sopstvene živote i obogati ih.

(Politika, M. Stanković)