Čitaoci pišu: „Mi smo kod Srbe!“

jul 20 2019 /

Srba frizer

U jednom od prošlih brojeva „Pančevca“, primetim u čituljama da je ovaj svet napustio Mihajlo Dubić.

Nikada nisam bio čuo za ovo ime, a ni fotografija mi nije govorila bog zna šta. Ali, nadimak!! Nadimak je govorio sve: umro je Srba. Srba frizer. I smesta iskrsnu nekoliko upečatljivih slika. Onih koje se ne zaboravljaju, a mene, evo, drže već četvrt veka.

Odmah da kažem: Srbu niti sam lično poznavao niti smo imali išta zajedničko. Srba je sinonim za prizor na koji sam redovno nailazio u berbernici Frizerske zadruge, tu na ćošku ulica JNA i Narodnog fronta (neka mi oproste ovi koji ne znaju gde je to) koja je zauzimala prostor današnje Galerije Centra za kulturu i još nečega tu, pored, ukoliko se ne varam, a varam se sigurno, jer u Varoš svraćam retko, tako da mi je teško da se snađem gde je šta, odnosno gde je bila patikarnica, a gde banka ili pekara (sve se to menja, vrti i prevrće).

Ali da ne dužim: reč je o frizeru Srbi i slici u mom sećanju. Ulazim ja u ovaj prostrani salon da bih se ošišao i u prostoru za mušterije nailazim na gomilu čekajućih (mlađih) muškaraca. Čekanja na javnim mestima nisam voleo još od malih nogu, verovatno zbog neke traume ili slično, tako da me takav prizor najčešće sneveseli, ali kad nemam drugog izbora, pomirim se sa sudbinom, kao i uvek uostalom. Tako je bivalo i tih prilika. Sednem i čekam, nadajući se da ću brzo doći na red jer u lokalu radi desetak frizera, sve majstori lake ruke i velikog iskustva. Štrićkaju makaze, zuje električne mašinice, odsečena kosa, kao paperje pada na pod... Idila.

Prvi majstor završava posao, malom metlicom hitro čisti odelo mušterije koja u velikom ogledalu još jednom proverava da li je sve ispalo onako kako se htelo, a potom se okreće ka publici, očekujući da se javi onaj ko je prvi na redu. Pošto sam ušao poslednji jedva da sam podigao pogled ka majstoru. Ali, ovde oko mene, svi sede, ćute, niko se ne miče. Majstor čeka, ja se zbunjeno okrećem ne shvatajući o čemu je reč i zašto niko ne ustaje. Prvi do mene, na moj upitni pogled izgovara kratko, u pola glasa: „Ja sam kod Srbe“. Pogledam okolo, svi mirni, poneko klimne glavom, kao i on je... Kod Srbe. Pa oni su SVI kod Srbe, zaključujem i hitro prilazim upravo upražnjenoj berberskoj stolici! Meni je oduvek bilo sasvim svejedno kod kojeg frizera ću se šišati, ali očigledno, drugima nije. Srba je bio njihov izbor.

Zašto?

Odmah da kažem, pojma nemam o čoveku. Ne znam ništa o njegovim profesionalnim dometima, nagradama na frizerskim takmičenjima, mada je, slutim i njih bilo i to ne malo. Pisao sam svojevremeno o majstor Živi Jovanovu, o nekom njegovom jubileju, ali o Srbi nisam. Pisali su drugi, ali se tih tekstova ne sećam. Ja samo znam da je Srba bio sinonim za savremenu frizuru, za nešto novo i moderno, bio je majstor sa kojim se muška mladež odlično razumevala, koji je znao šta je u trendu i sa kojim se nije trebalo mnogo objašnjavati. Od svojih kolega se razlikovao sopstvenom frizurom koja je bila po meri mode s početka osamdesetih, i po svojoj radnoj bluzi. Dok su njegovi satrudnici svi nosili bele bluze kao konobari, njegova je bila plava i to sa „ruskom kragnom“, uz vrat. Na levoj strani - džepić sa belim obrubom za zadenuti češalj. Obziran, taktičan, tih... Duh koji lebdi oko mušterijine glave i od nje pravi ono što je sopstvenik iste upravo želeo. Mene je privlačila ta njegova posebnost, bile su to godine kada je različitost počela da dobija na ceni. Različitost je bila pobuna, a pobuna promena. Tada još nismo znali da promena može da bude i retrogradna, kao što to znamo danas.

Zato smo se radovali novom, zato smo se radovali i Srbi i njegovoj plavoj bluzi sa „ruskom kragnom“ i njegovom (a to je bila samo moja impresija) reklo bi se francuskom šmeku. Posle je (ne znam kada, ali znam gde) otvorio privatnu radnju koja se zvala „Kod Srbe“, i sasvim sigurno je imao stalnu i vernu klijentelu, tim pre što je skidanje kose postala masovna i krajnje radikalizirana pojava. Ali, čini mi se (to opet više slutim nego što znam) ništa nije bilo isto kao ranije. Pre svega, opšta popularnost ćelavih muških lobanja svela je zanat i njegovu virtuoznost na nekakvu bezveznu rutinu, a drugo, mušterije su ulazeći u radnju već napravile izbor, tako da nije bilo više onog javnog, i krajnje demokratskog licitiranja pred tucetom kolega, o tome koga publika priznaje za najboljeg.

Nije bilo one, u pola glasa izgovorene fraze: „Mi smo kod Srbe“. Sad Srbe više nema. Odavno nema ni Frizerske zadruge na čelu sa čuvenim Lukićem, poznatim ljubiteljem konja i vrsnim učesnikom u glasovitim kasačkim takmičenjima.

Nema više mnogo toga.

Nova vremena, novi ljudi.

O njima će jednom pisati neko drugi.

(Tekst: Živoslav Miloradović,
  foto: Petar Živković, arhiva)





Ostavi komentar

K2_COMMENT_FORM_NOTES