Ne smetnimo sa uma ni jednog trena čuvenu i nikada dovoljno citiranu misao.
Nakon majskih izbora 2012. definiše se i uspostavlja nova vlast.Ubrzo po stupanju na vladarski tron donet je prvi zakon. Šta bi to moglo da bude, koja je to oblast od gorućeg značaja? Mnogo ih je po mom mišljenju, svuda tinja, na mnogim mestima gori; šta odabrati, od čega početi? Iako se stvara privid da jeste, bezbednost ipak nije prioritet svih prioriteta nove vlasti. Službe su joj cilj. Prvi zakon koji je donela nova vlast u Srbiji odnosi se na kontrolu rada svih službi bezbednosti. Kao predsednik vladajuće i svenarastajuće stranke, ministarsko, i mesto prvog potpredsednik Vlade, a ni to što je ispred Vlade zadužen za borbu protiv kriminala i korupcije, nisu dovoljni atributi moći za čoveka koji želi da vlada Srbijom. Njegova ključna poluga vlasti je Biro za koordinaciju rada službi bezbednosti čiji šef postaje. To je omogućio navedeni Zakon.
Leto 2012. obeležilo je smirivanje političkog tla. Godišnji odmori, visoke temperature i anemična opozicija dodatno su doprineli odsustvu događaja na političkoj sceni. Neko je ipak bio aktivan, iz opozicione senke prikradali su se preletači. (...)
Letargični letnji meseci nisu odvratili novu vlast da ispuni svoje ključno predizborno obećanje dato narodu, da će se obračunati sa svima koji su narod pokrali. Logičan epilog bio je da uđe u borbu protiv organizovanog kriminaliteta oličenog u spornim privatizacijama. Lako je bilo boriti se sa bina i tribina, bilborda i flajera, ali kako to činiti stvarno? Još teže pitanje sa kime se boriti protiv kriminaliteta? Evo i danas, kada je podosta vremena od izbora 2012. prošlo, kako bi se protiv njega borio neko ko to iskreno želi? Protiv te društvene bolesti država se bori specijalizovanom službom koja se zove policija! I tako dođosmo do velikog naučnog saznanja: protiv kriminaliteta bori se policija i par drugih sličnih službi! Ako prihvatimo predizbornu tvrdnju da je u Srbiji puno kriminala i korupcije, postavlja se pitanje zašto se protiv tog zla niko nije borio pre izbora? Zar policija u Srbiji nije postojala i pre 2012? Naravno da je postojala. Svaka zemlja pa i Srbija je ima. Logika daljeg pitanja je zašto se policija nije borila protiv kriminaliteta, tačnije borila na način kako to nova vlast želi, narod traži a zakoni obavezuju? Takvo pitanje možemo samo da ponovimo i da zaključimo da bi ga valjalo dobro zapamtiti, kad se ukaže prilika pokušati na njega odgovoriti. Taj zadatak postavljao sam sebi i mnogo pre tog vremena, ali ga i nakon svega postavljam. Imajući u vidu osnovne činjenice o stanju organizovanog privrednog kriminaliteta u Srbiji do izbora 2012. može se zaključiti da borba protiv njega ne zavisi od policije nego od Rezultata Izbora. Na ovim prostorima vrlo je izvesno da on pre ili kasnije padne pod uticaj zla protiv kog se bori ili ga stavi pod svoju kontrolu.
Posebno značajno je nagoveštaj osnivanja tima koji bi se bavio kriminalitetom. Ta informacija se vremenom upotpunjuje tako da se precizira delokrug nadležnosti na slučajeve spornih privatizacija. Pitao sam se kako bi lepo bilo da ja budem član tog budućeg tima? Realne šanse bile su mi jednake nuli. Mislio sam, ako se i formira, biće to radno telo salonskih operativaca iz MUP-a koji će izvršnost preneti na područne policijske uprave. Rezultati proistekli iz redovnih aktivnosti biće preimenovani u borbu protiv kriminala i korupcije, izgledaće da je urađeno sve, a neće biti urađeno ništa.
Kiosk kao izvor informisanja
Ako mislite da je u MUP-u postojala informacija o osnivanju Radne grupe – grešite, saznao sam to na drugi način. Kraj avgusta 2012, petak, prolazeći pored kioska pred zgradom policije pažnju mi je privukla naslovna strana Blica. Zastanem, ne čitam, samo gledam u novine, velika slova, jasno napisan naslov kao da me hipnotiše. Pitam se da li će se obistiniti ono što se celo leto najavljuje? Na naslovnoj stranici najava Radne grupe, činiće je najsposobniji, najstručniji, najbolji pripadnici MUP-a. Odmah kupujem novine, nestrpljivo u hodu čitam tekst o budućoj Radnoj grupi. Njeno osnivanje konkretno se najavljuje, baviće se istraživanjem 24 sporne privatizacije. Iako tada imam skoro tridesetogodišnji radni staž u MUP-u, iako sebe smatram dobrim poznavaocem prilika u MUP-u, jedino pitanje koje sam sebi postavljam je:
- Ko su ti ljudi, ko će činiti Radnu grupu, iz koje organizacione jedinice su ti, ne ljudi, nego nadljudi? Poznajem li nekog od njih?
Misli mi se prepliću, tražim odgovor na pitanja, ali ja takve ljude-nadljude u MUP-u ne poznajem. Da se razumemo, imajući u vidu specifičnost kriminaliteta koji će se istraživati, ti nadljudi mogu biti samo iz Uprave kriminalističke policije (UKP), uključujući nekoliko organizacionih jedinica MUP-a: Službu za suzbijanje kriminaliteta (SSK), Službu za organizovani kriminal (SBPOK) i druge službe kao logistiku. Sve ih poznajem, neke jako dobro, ne kažem da nema odličnih ljudi i vrsnih poznavalaca privrednog kriminaliteta, naprotiv; ali malo je onih koji mi se uklapaju u zadate kriterijume. Znam više vrhunskih policajaca iz Jagodine, Vranja, Novog Sada, Pirota, Sombora, Arilja, Uba... Tim od njih sastavljen mogao bi svaki predmet da reši, ali nemaju renome neophodan za bitisanje u MUP-u. Verujući da takvi nadljudi u MUP-u postoje, pitam se ko su oni, u kojim službama se kriju? Već polako sumnjam u to koliko dobro poznajem MUP. Svoje neznanje vidim kao smetnju odgovoru na pitanje o nadljudima. Ni na kraj pameti mi ne pada pomisao da bih ja mogao biti član Radne grupe, iako to želim. Jedini što mogu je da se nadam da ću upoznati nekog od tih nadljudi i iz prve ruke čuti priče o radu na predmetima. Tada ni ne sanjam da ću već za samo sat, dva saznati ko su ti nadljudi i ne samo to!?
Ulazim na bočni ulaz u zgradu policije, susrećem se sa rukovodiocem koji brzim koracima ide ka izlazu; toliko brzim da mi je u znak pozdrava, bez reči, samo ruku pružio ni ne usporivši. Kasnije će se ispostaviti da je to bio naš poslednji kolegijalni i prijateljski pozdrav, iako će mi ista ta osoba biti formalno nadređena još par godina. Pojma nemam da je brzina kojom se rukovodilac kretao proistekla upravo iz navedenog teksta o Radnoj grupi i nadljudima koji će je činiti. I taj put novine su znale više od nas.
Nepuna dva sata kasnije, rukovodilac mi saopštava da će u MUP-u biti formirana Radna grupa, sve će PU dati predstavnike i raditi svoje predmete. Mi ćemo raditi predmet Azotara, o kome on inače pojma nije imao, što nije bilo bitno.
- Znači sada može da se radi!? – prvo je što sam pomislio, a onda kažem sebi – ne nasedaj.
I dalje ne znam ko će biti u sastavu Radne grupe, očekujem nadljude. Bez prekida u izlaganju saopštava mi da je odlučeno da jedan član budem ja!? Otkud sada ja, gde su nadljudi, gde su specijalni specijalci specijalnih mupovskih službi i jedinica? Ko će osim mene biti u Radnoj grupi? Na kraju mi se saopštava da sve to mora da bude tajna. Oni koji čitaju novine to već znaju, ali za nas sve to mora biti tajna. Opet staro pravilo, svako neznanje savršeno pokriva tajna. Od tog trenutka kreću pregovori o sastavu Radne grupe i moja bitka da u njoj budu ljudi koji poznaju predmet i vrhunski su operativci – Alfa tim. Hteo sam u tim i koleginicu Natašu kao mladog ali izvrsnog operativca. Naravno moji predlozi su odbačeni. Smatra se da ću praviti nekakav svoj klan iako ih ja nikada nisam pravio niti im pripadao.
(Nastaviće se...)
