Cookie Consent by Free Privacy Policy Generator website OČI U OČI SA POLITIČKOM KORUPCIJOM (23): Vreli predmet nam je opet u rukama - | K-013 Portal
oci u oci sa politickom korupcijom, sinisa jankovic, feljton, k-013

OČI U OČI SA POLITIČKOM KORUPCIJOM (23): Vreli predmet nam je opet u rukama


Realno, na samom početku malo je bilo osnova da se poveruje u sve što nam rukovodioci govore. Optimizam me, iako bez realnih osnova, navodi da verujem u dobro. Ohrabren uveravanjem rukovodilaca, idem korak dalje u svojim zahtevima.

Tražim da se u Radnu grupu uključi Alfa tim. Moj predlog se u startu odbija sa obrazloženjem:

  • Radna grupa je velika, ima puno ljudi, ti imaš osmoro.

Načelnik me ubeđuje da nas ima dovoljno, a ja ubeđujem njega da mi trebaju ljudi koji predmet poznaju i imaju ga do pola završenog.

  • Znam da je to veliki tim, ali znaš da mi dva čoveka u Pančevu imaju skoro pola predmeta urađeno. Izgubićemo puno vremena da sada sve to opet proveravamo.
  • Stići će se, sve će se uraditi, sada radimo samo to i ništa drugo.

Prve dve nedelje, svaki dan bijem bitku da nam se priključi Alfa tim. Odlučan sam u tom zahtevu, ništa im ne verujem ako ga ne usvoje. Nenadano, ispunjava mi se i ta želja, dobijam Alfa tim u sastav grupe za Azotaru. Time smo mi iz Pančeva, moj Odsek za suzbijanje privrednog kriminaliteta, u Radnu grupu doneli veliki miraz.

. . .

Sve vreme procenjujem obim političke korupcije koja nam je odjednom stavljena u nadležnost. Mešaju mi se dva blago suprotstavljena utisaka. Jedan, da nam je vruć kesten neko stavio u ruke, da nam je dato da radimo ono što niko neće, da je neko samo želeo da se tog evidentnog državnog problema na bilo koji način reši. Drugi utisak da se od nas zaista očekuje da rešimo društvo tog zla. U obe varijante jasno je pred nas stavljen jako težak zadatak.

Još uvek su nam nezalečene opekotine od vrelog predmeta koji nas je pržio prethodne dve godine, a opet smo ga vrelog u ruke uzeli. Poučeni tim bolnim iskustvom procenjujemo iskrenost aktuelne vlasti da se obračuna sa kriminalom i korupcijom, što opredeljuje domet Radne grupe. Da li je nova vlast u vezi sa njim? Ukoliko jeste, u kom obimu i koliko je spremna da se u njegovu zaštitu stavi? Bez ikakvog prejudiciranja, iskustvo me je naučilo da se o vezi vlasti sa kriminalitetom koji joj priliči – političkom korupcijom, mora voditi računa. Ima li političke volje da se kriminalitet, ako ne suzbije, bar dozvoli borba protiv njega onoliko koliko je realno moguće? Da li će političke volje biti da se bar 24 sporna predmeta reše profesionalno, zakonito i do kraja? Novu političku moć jasno ćemo videti, ali nevidljivo će biti koliko je iskrena i dokle će sve to da traje? Čitava procena svodi se na pitanje: ko je moćniji, mi ili oni?

Javnost je generalno bila na našoj strani, državne institucije bi trebale da su na našoj strani. Svakako i podrška mlade vlasti bila je barem u početku evidentna pa i veća od očekivane. Da li se sa takvom podrškom može izgubiti bitka protiv političke korupcije? Šta mislite? Pri tome, samo da nagovestim, podrška će biti sve veća i veća i ubrzo će dostići nestvarne oblike.

Zašto Radna grupa?

Sporne privatizacije nisu mogle blagovremeno da se otkriju? Ako već iz nekih razloga nisu mogle da se provere kada   je trebalo, zar nema sada neko drugi, nego moramo Radnu grupu da pravimo? Da li baš niko od tolikih specijalizovanih službi i državnih organa za borbu protiv organizovanog kriminaliteta i drugih teških oblika finansijskog kriminaliteta, nije u stanju da se pozabavi pitanjem spornih privatizacija? Zašto nam trebaju inspektori iz cele Srbije od Raške do Ćićevca, od Loznice do Prilika? Zar Beograd nije pun, po nekima i prepun policije, zar se od hiljada beogradskih policajaca ne može odabrati stotinak? Neminovno je pitanje: zašto Radna grupa, zašto ovo ne radi neko drugi? Što više pitanja, odgovor sve prostiji: zato što nije imao ko drugi!

Sama činjenica da je osnovana Radna grupa sa tako brojnim sastavom, uz podršku najviših državnih organa, govori sama za sebe. Šta znači kada se putem novoosnovanih timova rešavaju nagomilani problemi? MUP nije radio svoj posao. Samo on? Ili je spisak neradnika duži? Ono što je trebalo da bude redovni radni zadatak MUP-a gurano je pod tepih, a sada se kampanjski rešava. Dobro bi bilo da tako može. Gde smo pali kao MUP, gde smo pali kao država a gde kao društvo? Ko je analitički procenjivao kriminalitet i sagledavao njegove razmere, a nije video kapitalne zloupotrebe u privatizaciji? Čemu godišnji planovi rada, čemu strategije, čemu koordinacije službi bezbednosti, čemu Vlada? Tu smo na pravoj adresi, u njoj je ključ za sve fijoke i odgovor na sva pitanja. Ono što odluče neformalni centri moći, biće realizovano putem nadležnih državnih organa, upravo onih kojima je zadatak broj jedan da se protiv toga bore.

. . .

Zašto mislim da je važno reći još neku reč o plaćanju? Zato što će nam ga za dve godine okačiti kao kamen oko vrata. Naravno, smatram da baš niko ne misli da je trebalo da radimo džabe. Jednostavno, postoje zakoni kojima se svuda pa i u MUP-u reguliše i plaćanje i druga prava iz radnog odnosa. Trebalo ih je samo primeniti, kao i sve druge, bez obzira što je 2012. kod nekih postojao strah da smo mizerno plaćeni, koji se u 2014. transformisao u strah da smo suviše plaćeni. Ako mislite da taj strah ne postoji ili da se ne može iskazati – niste u pravu, on postoji i iskazuje se. Identičan je strahu od premalo i previše otkrivenog kriminaliteta. Postoji uvek kada i on, iskazuje se isto kao i on. Dva su opisana straha jedinstvena celina.

Operativci Radne grupe nisu dobili nijedan dinar više nego što su dobijali bilo koji drugi državni službe-nici u sličnim prilikama. Ajde sada da malo zanemarimo zakon i neka glupa pravila o platama i plaćanjima uopšte. Zakon je zakon, pravila su pravila, sve to može, a često se i krši, ali ima nešto što se nikako i nikada ne krši, nešto jače i od pravilnika i od zakona. To je princip plaćanja, iako neformalan, nepogrešivo se primenjuje: prvi princip – plaćen si onoliko koliko tvoj rad vredi na tržištu; drugi princip – plaćen si onoliko koliko te cenim, koliko ste mi ti i tvoj rad potrebni i treći princip – plaćanjem ti šaljem jasnu poruku koliko želim da radiš.

Da li je bio planiran budžet za Radnu grupu? Da li je neko mislio o njenim troškovima i ceni koju treba platiti za rad na predmetima?

Onaj koji je pogađao posao jel pitao:

  • Majstore, kol’ko košta borba protiv kriminala i korupcije?
  • A koliko bi da se borimo, gazda?
  • Pa tako, jedno 15, 16 ali da ne preterujete.

Ma ko te pita za pare, nema cenjkanja kada smo potrebni kao hleb nasušni; i obrnuto, kada postanemo smetnja, brojaće nam zalogaje.

(nastaviće se...)

Šerujte ovu vest na vaše profile, unapred zahvalni.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter  i Youtube nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

loading...