Proces lustracije u Nemačkoj i danas traje i za nju nije kasno ni 30 godina posle pada Berlinskog zida, piše Dojče vele u tekstu povodom godišnjice ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke.
Za razliku od brojnih bivših komunističkih zemalja, poput Srbije, Hrvatske, BiH i Bugarske, u kojima lustracija nije sprovedena, u Nemačkoj je taj proces dao vidne rezultate. Nemačka je danas mnogima u svetu uzor po pitanju lustracije, ne samo bivšeg komunističkog, već i nacističkog kadra, navodi Dojče vele.
Lustracija, pod kojom se podrazumeva zabrana obavljanja svih javnih funkcija politički diskreditovanim osobama, u Nemačkoj i danas traje, a u njenom fokusu su saradnici zloglasne istočnonemačke komunističke tajne policije Štazi.
Berlinski senator za građevinarstvo Andrej Holm podneo je ostavku 2017. godine, mesec dana po preuzimanju dužnosti, nakon što mu je gradonačelnik Berlina Mihael Miler zapretio otkazom. Razlog je bio što je Holm prećutao da je radio za Štazi pre pada Berlinskog zida. Kada je to otkriveno, Senat je najavio da će proveriti biografije poslanika u berlinskom parlamentu.
Kod osoba koje konkurišu za radno mesto u javnoj službi automatski se proverava da li su sarađivale sa Štazijem. Međutim, uprkos proverama, u javnoj službi Nemačke i dalje su zaposlene hiljade nekadašnjih saradnika Štazija. Jedno vreme su i vikendicu kancelarke Angele Merkel čuvala dva bivša službenika Štazija.
U proteklih 30 godina "pročešljane" su biografije brojnih poslanika, privrednika, kulturnih poslenika. Brojni visokopozicionirani akteri kompromitovani saradnjom s režimom DDR morali su da napuste položaje.
Za sprovođenje lustracije u Nemačkoj bilo je ključno otvaranje arhiva Štazija, piše Dojče vele.
Ključ svega verovatno je bio 15. januar 1990. godine kada su građani i Istočnog i Zapadnog Berlina zauzeli centralu Štazija i tako spasili milione dokumenata koji su dokaz represivnog karaktera komunističkog režima Istočne Nemačke (DDR).
Dokumenti svedoče o mučenjima, psihičkom teroru, ubistvima, pljačkama, privrednom kriminalu, o sistemskom špijuniranju običnih građana. Deo dokumenata koji je Štazi pokušao da uništi već tri decenije se sistematski rekonstruiše pod nadzorom Ureda saveznog poverenika za dokumenta bivšeg Štazija (BStU).
Put do osnivanja Ureda bio je težak jer su mnogi u tada već ujedinjenoj Nemačkoj bili protiv toga, dok su se neki otvoreno zalagali za njihovo uništavanje.
U drugoj grupi bio je i Volfgang Šojble, desna ruka tadašnjeg kancelara Helmuta Kola. On je kasnije otkrio da je zagovarao uništavanje dokumenata kako se budućnost "ne bi nepotrebno opteretila svađama oko prošlosti".
Poslednji šef vlade DDR Lotar de Mezijer hteo je da spreči građane da steknu uvid u dokumente Ministarstva za državnu bezbednost u okviru kojeg je delovao Štazi.
"U tom slučaju nema više komšija, prijatelja i kolega, samo će biti smrti i ubistava", rekao je De Mezijer, aludirajući na činjenicu da su brojni stanovnici DDR radili za Štazi kao neformalni saradnici, špijunirajući ljude iz svoje blizine, pa i članove sopstvene porodice.
I zapadnonemačka tajna služba BND upozoravala je na moguće kobne posledice po mladu demokratiju na istoku zemlje u slučaju otvaranja arhiva Štazija.
Međutim, sve te brige pokazale su se kao neosnovane. Nakon brojnih komplikacija, BStU je s radom počeo 3. oktobra 1990. godine, na dan ujedinjenja dve Nemačke. Prvi šef Ureda bio je nekadašnji aktivista za građanska prava u DDR Joahim Gauk, predsednik Nemačke od 2012. do 2017. godine.
U Nemačkoj svaki građanin može, ako sumnja da je bio meta nadzora, da zatraži uvid u svoj dosije i da sazna ko ga je, kada i kako špijunirao.
Štazi je zapošljavao oko 7.000 ljudi, a u jesen 1989. godine u dokumentima je bilo registrovano i oko 180.000 spoljnih saradnika.
Zanimanje za dosijea Štazija u Nemačkoj je i dalje veliko, i 31 godinu nakon pada Berlinskog zida. Tokom 2019. godine, BStU je dobio oko 56.000 zahteva građana za uvid u spise, a u prvih šest meseci ove godine gotovo 21.000, uprkos pandemiji virusa korona. Od 1990. BStU je dobio više od sedam miliona zahteva.
Žrtve Štazija u Nemačkoj se kontinuirano rehabilituju. Ti ljudi primaju mesečnu naknadu za patnje koje su proživeli.
Osobe koje su nepravedno provele 90 ili više dana u zatvorima Istočne Nemačke, imaju pravo na takozvanu "penziju za žrtve" u iznosu od 330 evra mesečno, odnosno naknadu za svaki mesec proveden iza rešetaka. Procenjuje se da je bilo između 170.000 i 300.000 žrtava represije.
Za razliku od zemalja bivše Jugoslavije, u Nemačkoj je danas nezamislivo da bivši visokopozicionirani zvaničnici represivnog režima budu redovni gosti u medijima, da komentarišu ishode izbora ili da javnost "zabavljaju" svojim šalama, i da na taj način banalizuju nikad rasvetljene zločine počinjene u ime organizacije kojoj su pripadali, navodi Dojče vele.
(Dojče vele)
