2013. Nastavlјa se onako kako smo prethodnu godinu okončali – hapšenjem. Javnost to dopunjuje licitiranjem, ko je sledeći i ko je sve u redu za hapšenje.
III realizacija
Nova hapšenja vode nas u nove tokove kriminaliteta: mala veza sa Direkcijom za Robne rezerve, slučajna?!
01.02.2013. Nova hapšenja u aferi Azotara. Uhapšeni su Vlasnik firme „Vulin komerc” Dragan Vulin i vlasnik firme „Mlinko amos” Dragan Petrović. Krivična prijava podneta je i protiv još sedmoro ranije uhapšenih lica ... Oni su od 2009. do kraja marta 2011. nezakonitim poslovanjem pričinili štetu budžetu za oko 220 miliona dinara, dok je šteta za Azotaru oko 470 miliona dinara.
Politika u istom tekstu podseća da je Vulinu već suđeno - vlasnik firme „Vulin komerc” iz Rume, čeka odluku Apelacionog suda iz Novog Sada, za presudu na tri godine zatvora, koju je dobio 6. jula 2012. u Višem sudu u Sremskoj Mitrovici... Utvrđeno je da je mimo znanja i odobrenja Direkcije robnih rezervi prodao 7.101 tonu pšenice i 4.675 tona merkantilnog kukuruza, koje mu je Direkcija robnih rezervi poverila na lagerovanje u silosima u Rumi i Pećincima... oštetio je Robne rezerve za 162 miliona dinara.
Intenzivno prikuplјamo podatake i informacije, saznanja nam stižu sa svih strana, sve ukazuju na širok spektar kriminaliteta. Polako sami sebe zatrpavamo novim predmetima. Na stolu je svakodnevno mnoštvo najsitnijih detalјa, svi se proveravaju. Nemamo više nikakvih sumnji u dobre namere najvišeg rukovodstva MUP-a, države i politike. Jednostavno, sve što tražimo, sve što pomislimo, ostvaruje nam se istog trena bez pogovora, bez oklevanja. Očarani smo podrškom koju dobijamo sa svih strana. Postajemo gospodari situacije. Sve nam je dozvolјeno, sve ćemo dobiti, čak i ono što ne tražimo. U takvoj atmosferi usred priče o pojedinim detalјima, ukazala se potreba za nekim proverama, ali van zemlјe. Dok mislim da ćemo to preskočiti, iznenađuje me direktno pitanje:
- Ko ima pasoš?
- Pasoš? Zašto, čemu? Da li to znači da ćemo proveravati i u inostranstvu?
Istovremeno sam u čudu i u neverici da je tako nešto moguće. Već sledeće jutro u punom sastavu krenuli smo put Italije. U Srbima dobro poznatom italijanskom gradu obavili smo službene radnje u skladu sa Zakonom.
Svom dragom, bivšem kolegi, velikom čoveku Karlu, poslao sam sms: ako ti kažem da sedim u jednom otmenom restoranu, poverovaćeš mi; ako ti kažem da sam sa licem iz krivičnog predmeta i to ćeš mi poverovati; ako ti kažem da na lap topu sačinjavamo službenu belešku, pa i to možeš da mi poveruješ; ali ako ti kažem da sve to radim u Italiji, e to mi sigurno nećeš poverovati.
Odgovorio mi je: veruješ li sam sebi? Trebalo je svaki dan to pitanje sebi da postavlјam.
Pohvale lete u nebo
Odnos naših načelnika, visokih funkcionera MUP-a i policijske logistike prema operativcima Radne grupe, već krajem prošle 2012. iz početne uzdržanosti i rezervisanosti prešao je u oduševlјenje. Početkom 2013. to postaje euforija. Moj tim bio je hvalјen i u nebesa dizan, takođe i drugi timovi shodno rezultatima koji će uslediti.
Jednom je trebalo uraditi presek svih važnih predmeta. Hitnost je nalagala direktno diktiranje u zbirni presek svih predmeta Radne grupe. Svaki od rukovodilaca diktirao je predmete svojih timova. Kada smo mi došli na red, načelnik Mladenović je iz glave izdiktirao nekoliko naših opštepoznatih predmeta. Misleći da više nema, ustajemo da ustupimo mesto sledećem timu. Brzo navodim još jedan predmet. Svi opet sedamo na svoja mesta i on je izdiktiran. Opet svi ustajemo. Dodajem još jedan važan predmet. Reakcija svih je burna, uzdasi, odmahivanje rukama, kombinacija neverice u toliko kvalitetnih predmeta i oduševlјenje njima. Jedan kolega nam se divi:
- Koliko vi imate predmeta?
Mislite da je tu kraj pohvalama? Ono najjače tek sledi. Pravo iznenađenje bilo je kada smo pozvani da zadužimo nove luksuzne kancelarije. Tada sam bio slobodan da direktno pitam:
- Jel ovo skrivena kamera?
Načelnici su zadovolјni što mogu da nam učine, uz osmeh kažu:
- Zaslužili ste.
Baš tako, sve se u životu zaslužuje; sve dobro, pa i ono što nas čeka već sledeće godine. Do tada, nema kraja lepim iznenađenjima. Nakon jednog redovnog izveštavanja načelnik nam uzgred saopštava – dobićete novi auto, – kao da nam je rekao dobićete rokovnik. Kolega Vlade i ja izlazimo iz kancelarije, gledamo se i jedan drugog pitamo – jel to načelnik na nas mislio? – Zaklјučujemo – ako do sada ništa nije bila šala, ovo sigurno jeste. – Već narednog dana, zaduženi smo novim automobilom. Ne da smo uvaženi, poštovani, cenjeni, nego imam utisak da postajemo i povlašćeni. Opremlјeni smo isto onako kako radimo – preko maksimuma. Nas četvorica imamo na raspolaganju dve luksuzne kancelarije, tri računara i tri automobila. Sve je onako kako priliči misiji koju vršimo, nivou na kome se nalazimo, uvaženosti koju uživamo. Sve je produkt toga što smo neophodni funkcionerima koji dokazuju sposobnost da rade svoj posao i još neophodniji novoj vlasti koja narodu pokazuje kako je oplјačkana Srbija a oni je spasavaju.
Ako nešto tražimo, načelnik nam na pitanje – da li možemo... – i pre nego što smo dovršili rečenicu odgovara – možete! – Ako nam treba spejs-šatl, odgovor je – naravno da može. – Ako nam treba atomska podmornica, odgovor je – koliko komada? – Radimo toliko brzo i produktivno da ostali u lancu ne mogu da nas isprate. Cela Radna grupa funkcioniše kao najprecizniji švajcarski sat. Prosto ne mogu da verujem kakvi nam sve resursi stoje na raspolaganju. Komentarišem sam za sebe – kao FBI smo. – Ne da sam zadovolјan, nego sam srećan. Posao, način na koji radimo, podrška koju uživamo, uspesi koje ostvarujemo čine da mi osmeh ne silazi sa lica. Nenaviknut na dobro, neizbežno se pitam:
- Da li je ovo san?
- Java je, ali kao san. – odgovara mi tiho duhovnik i nastavlјa – Neću uživanje da ti kvarim, retko se za njega prilika pruža, eto, ti je ovakvu čekaš skoro tri decenije. Uživaj u radu, naravno, sada koliko god možeš, ovakva ti se prilika pružiti više neće. Tvoja generacija je više imati neće.
- Jel to znači da ćemo je prokockati?
- Ne, to znači da je niste ni imali, sve je samo privid.
Onda smo se začuđeno pogledali. Duhovnik mi je očigledno nesmotreno previše rekao.
- Prerano je da to saznaš. Ništa ti nisam rekao – i rukom je tako odmahnuo da je izrečeno obrisao.
(Nastaviće se...)
Sve do sada objavljene tekstove iz feljtona pročitajte OVDE.
